Rastajemo se

    Dragi moji, da li se sećate našeg prvog susreta? Ja ga se sećam, i to jako dobro. Sećam se kako sam se plašila škole, ali ipak bila srećna jer na neki način odrastam. Da li ste se i vi tada osećali kao ja? Da li se i vama srce cepa što moramo da se rastanemo?
    Prvi septembar pre, može se reći davnih osam godina. Mama mi namešta frizuru, tetka sređuje cipelice, a tata me slika. Sve mora da bude savršeno i zabeleženo. Jedva čekam da odem i upoznam učiteljicu, drugare, školu, ali se jako plašim jer, šta ako je to nešto strašno i nije kako sam ja sve to zamišljala. Moja simpatija iz vrtića se upisla u drugu školu, to nije fer. Zar da se od njega rastanem? Hiljadu pitanja, koja su naravno, bez odgovora. Videli smo kako nam izgleda učionica, ko je naša učiteljica i upoznala sam neke nove drugare. Koliko sam zapravo srećna zbog tog bitnog događaja? Ne znam ni sama, ternutno sam zbunjena. Bila sam zbunjena pre osam godina, i danas sam zbunjena. Sve mi je jasno, sva su mi lica poznata, ali mi se rastajemo. Bili smo zajedno osam godina i sada, posle osam nezaboravnih godina moramo da se rastanemo? Kako da to shvatim? Mi više nismo samo drugari iz odeljenja, mi više nismo zaljubljeni jedni u druge jer mi nas smatramo kao jednu porodicu. Uvek smo bili tu jedni za druge, složni, samouvereni, inteligentni, najlasniji i najnemirniji đaci u školi. Oduvek smo bili jedinstveni, originalni. Nikada se nismo uklapali u okolinu, bili smo svoji, iako to u većini slučajeva nije po nekim dosadnim školiskim pravilima. Imali smo dovoljno poštovanja za sve nastavnike, pedagoga, direktora, sekretaricu, tetkice, za sve. Ostaćemo zauvek zapamćeni u toj školi, to je sigurno. Niko od tih ljudi, nikada neće zaboraviti to odeljenje koje je, konstantno, od prvog razreda bilo najnemirnije. Mi smo živa vatra, svi to znamo, ali mi uskoro nećemo biti mi. Uskoro se rastajemo i nestaje sve šta smo toliko godina gradili, to prijateljstvo, poverenje, ljubav, ta porodica nestaje. Sve će se pretvoriti samo u sećanja. Provesti po pola dana svakog radnog dana sa tom vatrenom ekipom je postalo navika. Nakiva koja je prešla u potrebu. Toliko smo se zbližili da je to jednostavno neopisivo. Postali smo prava porodica. Normalno je da će svako posle osnovne škole upisati šta želi, ali to znači da će naša porodica biti razbacana po svetu. Zašto je svaki rastanak toliko težak? Zašto toliko boli i ostavlja za sobom ogromnu prazninu koju je nemoguće zaceliti?
    Da li ću izabrati pravi put? Znam da mi neko drugo odeljenje i neki drugi ljudi nikada neće moći da zamene vas, ali se ipak nadam da će koliko-toliko uspeti u tome. Mi smo bili i ostaćemo jedinstveni. Ostaćemo zauvek jedni drugima u srcu, ali se više nećemo toliko viđati. Više nećemo provoditi toliko vremena zajedno, to me boli. Isto društo će se za 10 godina ponovo naći na proslavi mature, ali do tada će svako biti već izgrađena ličnost, više nećemo biti isti. Rastajemo se, zauvek. Sve ostaju sećanja i ništa više. Naša porodica re rasipa poput bisera. Vredi, jer će svako stvoriti svoju pravu porodicu. To je jedino lepo u ovom rastanku.