Posvećeno mojoj najboljoj

Draga moja, kako si uspela da mi se za ovih sićišnih godinu dana toliko uvučeš u srce i postaneš deo apsolutno svakog mog dana? Najlepše sam trenutke sa tobom proživela, jer polako shvatam da su i momci prolazni. Jedna naša mezimica nas je slučano spojila i upoznala, zato je i volim i dan danas, jer nesvesno spaja ljude! Volela bih da na ovo naše prijateljstvo stavimo još dve nule, da smo još stotinu godina zajedno pa da, jednog dana i na nebu budemo nerazdvojne kao što smo i ovde. Pravog je prijatelja tako teško pronaći, ali ja sam tebe tako lako prolašla, kako je to moguće? Sa tobom mi je sve leakše da prebolim, zaboravi, započnem, završim... Koliko se emocije mogu preneti rečima na papir? Ovaj tekst je mrtav a moje su emocije žive poput vatre. Ne mogu ti opisati koliko mi je teško šo su mi ruke vezane i ne mogu ti dočarati svoja osećanja u ovom trenutku. Draga moja, znaš li koliko te volim? Znam da znaš, ti si jedina osoba koja me na ovom svetu posle roditelja najbolje razume, pa se to od tebe na neki način i očekuje. Godinu dana, hej! Toliko smo dana nerazdvojne, ali naše prijateljstvo očekuje od nas da je ovo samo jedna mrvica ih onih dana koji nas čekaju. Seti se naše nezaboravne večeri kada smo posl koncerta otišle i igrale se na mestu gde su se samo par sati re toga igrala dečica. Nikada to neću moći da zaboravim. Ovo je samo jedan atom našeg prijateljstva, koliko je još atoma potrebno da se sagradi ovo naše večno prijateljstvo koje se nikada neće završiti? Pa draga moja, ovo je prijateljstvo večno, ne može se meriti ni porediti sa nekim malim jedinicama. Naši su zajednički trenuci samo zrno peska na dnu okeana u odnosu na sve ono šta nas čeka. Toliko me stvari vezuje za tebe, ali samo nas jedna razdvaja-DALJINA. Prokleta daljina, mrzim je! Tek sada vidim da ni daljina ne može imati veliki uticaj kada nekoga zaista voliš. Ne može nam daljina ništa. Srećice, znam da ovakvo prijateljstvo dešava jednom u životu, zato te toliko i volim i voleću te zauvek!

Poklanjam ti srce

    Do ne tako davno sam u tim plavim očima posmatrala samo dubinu mora i lepotu neba, dok danas vidim ceo svoj svet. Sada mi je sve njegovo najlepše, njegoci pokreti, njegov glas, njegove oči, njegove ruke... Koliko života dugujemo jedno drugome za one prelepe trenutke?
    Koliko god se neko trudio ne može mi zameniti njega. Ne želim da mi ga neko menja, zašto bi ga neko menjao ako sam srećna? On je poseban u mojim očima. On se nalazi u svakom mom uzdahu. Ja i on smo samo bili prijatelji, A onda se desilo nešto neočekivano. U ,,prijateljstvima" kao našim ako ne oboje, onda barem jedan popusti i zaljubi se. Možda priveremeno, možda u pogrešnom trenutku, možda prekasno a možda i zauevk. Znamo da nije privremeno, kratko zaljubljivanje, nije u pogrešno vreme a nije ni prekasno. Da li je ovo ona večna, prava ljubav? Da bi devojka bila srećna i ispunjena potrebno je da ima osmeh i dečka koji ga izmami. Ja imam sve, šta još mogu da poželim? Da je drugačiji, verovatno ga ne bih volela. Naučila sam da volim i njegove mane. Logično je i prirodno da će svaki muškarac ponekad pogledati druge devojke, upoređivati ih, ali je isto tako logično da će uvek u svoj toj masi ljudi postojati jedna devojka koja površno liči na ostale, a zatim ga jednom rečju izludeti, jednim uzdahom oboriti s' nogu i naterati da se iznova zaljubi u tu jednu, iznutra jedinstvenu devojku. Čak i danas mi kažu da imam taj specijalan osmeh kada mi tebe spomenu. Znam da i ti imaš taj osmeh kada tebi mene spomenu. Od stranaca smo postali nerazdvojne osobe. Sve je išlo tako brzo, spontano. Čak i kada pola sveta spava, ja razmišljam o tebi. Pa ti si pravi srećnik! Toliko sam te dobro upoznala da iz jednog tvog pogleda mogu videti sve-da li si tužan, srećan, nervozan ili razočaran. Ipak se sve dešava samo jednom u životu, Vreme nikoga ne čeka. ,,Samo sa jedom osobom možeš osetiti da si tri metara iznad neba." Baš iz tog razloga moramo da cenimo i pre svega poštujemo osobu koju volimo.
     Neki te pogledi do smrti pogode. Mene su tvoji pogodili pravo u srce i eksplodirali, a zatim po mom telu razneli komadiće ljubavi koji su se sve više i više širili. Sve dok me nisu u potpunosti ispunili. Poklanjam ti srce, budi brižan, čuvaj ga i pazi. Do sada je moje poverenje u tebe već dostiglo vrh, ali sa tobom ne postoje granice, ceni to.

Rastajemo se

    Dragi moji, da li se sećate našeg prvog susreta? Ja ga se sećam, i to jako dobro. Sećam se kako sam se plašila škole, ali ipak bila srećna jer na neki način odrastam. Da li ste se i vi tada osećali kao ja? Da li se i vama srce cepa što moramo da se rastanemo?
    Prvi septembar pre, može se reći davnih osam godina. Mama mi namešta frizuru, tetka sređuje cipelice, a tata me slika. Sve mora da bude savršeno i zabeleženo. Jedva čekam da odem i upoznam učiteljicu, drugare, školu, ali se jako plašim jer, šta ako je to nešto strašno i nije kako sam ja sve to zamišljala. Moja simpatija iz vrtića se upisla u drugu školu, to nije fer. Zar da se od njega rastanem? Hiljadu pitanja, koja su naravno, bez odgovora. Videli smo kako nam izgleda učionica, ko je naša učiteljica i upoznala sam neke nove drugare. Koliko sam zapravo srećna zbog tog bitnog događaja? Ne znam ni sama, ternutno sam zbunjena. Bila sam zbunjena pre osam godina, i danas sam zbunjena. Sve mi je jasno, sva su mi lica poznata, ali mi se rastajemo. Bili smo zajedno osam godina i sada, posle osam nezaboravnih godina moramo da se rastanemo? Kako da to shvatim? Mi više nismo samo drugari iz odeljenja, mi više nismo zaljubljeni jedni u druge jer mi nas smatramo kao jednu porodicu. Uvek smo bili tu jedni za druge, složni, samouvereni, inteligentni, najlasniji i najnemirniji đaci u školi. Oduvek smo bili jedinstveni, originalni. Nikada se nismo uklapali u okolinu, bili smo svoji, iako to u većini slučajeva nije po nekim dosadnim školiskim pravilima. Imali smo dovoljno poštovanja za sve nastavnike, pedagoga, direktora, sekretaricu, tetkice, za sve. Ostaćemo zauvek zapamćeni u toj školi, to je sigurno. Niko od tih ljudi, nikada neće zaboraviti to odeljenje koje je, konstantno, od prvog razreda bilo najnemirnije. Mi smo živa vatra, svi to znamo, ali mi uskoro nećemo biti mi. Uskoro se rastajemo i nestaje sve šta smo toliko godina gradili, to prijateljstvo, poverenje, ljubav, ta porodica nestaje. Sve će se pretvoriti samo u sećanja. Provesti po pola dana svakog radnog dana sa tom vatrenom ekipom je postalo navika. Nakiva koja je prešla u potrebu. Toliko smo se zbližili da je to jednostavno neopisivo. Postali smo prava porodica. Normalno je da će svako posle osnovne škole upisati šta želi, ali to znači da će naša porodica biti razbacana po svetu. Zašto je svaki rastanak toliko težak? Zašto toliko boli i ostavlja za sobom ogromnu prazninu koju je nemoguće zaceliti?
    Da li ću izabrati pravi put? Znam da mi neko drugo odeljenje i neki drugi ljudi nikada neće moći da zamene vas, ali se ipak nadam da će koliko-toliko uspeti u tome. Mi smo bili i ostaćemo jedinstveni. Ostaćemo zauvek jedni drugima u srcu, ali se više nećemo toliko viđati. Više nećemo provoditi toliko vremena zajedno, to me boli. Isto društo će se za 10 godina ponovo naći na proslavi mature, ali do tada će svako biti već izgrađena ličnost, više nećemo biti isti. Rastajemo se, zauvek. Sve ostaju sećanja i ništa više. Naša porodica re rasipa poput bisera. Vredi, jer će svako stvoriti svoju pravu porodicu. To je jedino lepo u ovom rastanku.

Oči su ogledalo duše

    Oči su nešto najlepše na našem licu. Spolja, oči mogu imati određenu boju ili oblik, dok je iznutra pravo putovanje. Svi smo mi različiti, imamo različite karaktere, različita mišljenja, različite navike... Sve je to normalno, niko nije savršen i to je jasno i poznato svima nama.

    Za nekoga ko ima pogled u daljinu, je jasno da razmišlja, dok neko ko nas gleda i ne skreće pogled je jasno da nas pažljivo sluša. Koliko samo toga može da se zaključi na osnovu nečijih očiju? Gotovo sve o ličnosti. Moguće je da se neko na prvi pogled zaljubi u nečije oči, jer se u njima vidi sve. Da li su plave, zelene, crne ili braon nije bitno. Boja ne govori ništa o nama, kao ni da li su kapci opušteni ili zategnuti. Danas se i oblik i boja očiju mogu promeniti, dakle sve je to samo vizuelno, površno. Oči se ne menjaju nikada. Ni najtalentovaniji glumci u nekim situacijama ne mogu odglumiti, ne mogu sakriti reakcije jer ih oči odaju.  Ljubav, eh ta ljubav. Zar je toliko teško naći je? Neko može da glumi, da priča ili da se ponaša onako kako želi da ga svet vidi, ali onda dođe neko ko u očima vidi pravu ličnost, prava osećanja. U takvim situacijama, čovek može samo da zanemi. Dovoljno je da se duboko zagledamo u nečije oči i videćemo sve. Tada uglavnom promenimo mišljenje jer smo upoznali pravu ličnost, a ova površna, nemaštena ličnost više nije bitna. Tada nije bitno šta ljudi misle, dovoljno je malo razgovora i već znamo sve šta je potrebno da znamo. Nije bitno ko je, odakle je, ako znate kakav je zapravo. U očima se jasno mogu videti strast i želja. Između tih parova očiju se javlja nezapaljivi gas koji iznenada, neočekivano, nekim čudom plane. Tada su sve karte otvorene. U slučaju da neko ko sebe predstavlja u drugom svetlu, dozvoli da na neki način i sam sebi otvori sve karte i pokaže svoja prava osećanja, takav vredi. Onaj ko tvrdi da je savršen, a zapravo je mnogo dalje od ostalih od ispravne osobe, a ne savršene, je jako nezgodna osoba. Najlepše je biti iskren i ono što jesi, tu nema greške.
    Usne lako mogu slagati, a oči nikada. Oči su naše ogledalo u kome možemo videti svoje neostvarene snove, ljubav, odanost i sve emocije i želje. To su naše verne, lepe izdajice. Ja ih volim, a ako ih vi ne volite, zavolite ih. Nemojte se plašiti svojih očiju ako mislite da će vas odati, ako je neko vredan toga da ceni vašu iskrenost, ako nije, onda jednostavno produžite i ne vezujte se. Najlepše je biti u društvu nekoda ko nam odgovara. Ako su naše oči zaista videle sigurnost, tu više nikada nema mesta za strah.

Greške odraslih u vaspitanju

         Sve potiče iz ranog detinjstva, iz ulice u kojoj smo se igrali, iz kuće u kojoj smo prvi put rekli "mama" i svega sto je vezano za prvi put. Roditelji imaju najveću ulogu u vaspitanju svoje dece, često se desi da naprave izuzetak i zaborave da opomenu svoju decu oko sitnica, koje za samo par godina mogu biti problem.
         Popustljivost, meko srce majke koja na sebi nosi bezbrižno lice sa rezervisanim, posebnim osmehom samo za svoje dete, nateraće samu sebe, i preći sve granice razuma da bi oprostila i bezobrazan čin svog deteta. Ta popustljivost ponekada može dovesti do velikih problema, zato je ipak potrebno da postoji makar malo otpora. Zapravno, svi roditelji trebaju da znaju kako i šta treba da rade sa svojom decom, pa nije potrebno da im neko to prica. Jedina greška u vaspitanju mogu biti prevelika popustljivost ili prevelika diktatura. Moji roditelji definitivno spadaju u ovu grupu koja je malo vise popustljiva, ali što sam starija, sve više i više znam da to cenim, da im budem zahvalna na tome i pronalazim način da im se zahvalim za to. Naši stari kažu "Nekome je život majka, a nekome maćeha". Zapravo je sve stvar u vaspitanju, jer život će biti majka onima čiji su roditelji na svoju decu preneli kulturu i poštovanje u svakom smislu te reci, a neki baš i nisu uspeli u tome. Lepo je to da mi slušamo i radimo ono šta nam roditelji pričaju, ali ipak nema potrebe za preterivanjem. Kada se u ranim danima pogreši, pogrešno objasni ili ne objasni u glavi deteta se sve ureže po principu "Učenje deteta je kao pisanje po pesku, a starih kao klesanje po kamenu" rečenica je koja zapravo objašnjava sve što ja želim da kažem o vaspitanju i njegovim deliovima. Koliko god mi volimo roditelje moramo da se pridržavamo toga da svi imamo svoje ja, mi moramo biti jedinstveni i originalni koliko god je to moguće. Dete se uči do puberteta, u pubertetu je već kasno, rupe se tada ne mogu ispuniti.
         Posle puberteta dođe punoletstvo i tako to. Zapravno smo mi mentalno celog života u pubertetu, ali on je u punoj snazi u tinejdžerskim godinama. U slučaju da naši roditelji ne ispune svoju ulogu, u ovim godinama više ne postoji nada za tim. Pogrešili su roditelji, pogrešiće i dete, gotovo je.

Šta očekujem od budućnosti?

     Budućnost, gotovo svaku osobu na ovom svetu asocira na vreme koje ćemo dočekati, ali je daleko od nas pa nema potrebe da razmišljamo o njoj, imamo važnija posla. Većinu ljudi koje poznajem bi verovatno ovako odreagovala na zagonetnu budućnost. Da li spadate u ljude koji bi lako pretrčali preko misli budućnost, ili bi ste pomislili na porodicu, bolju karijeru, ljubav, putovanja, bolji život?
    Stvoriti porodicu je, kako ljudi kažu, životno ostvarenje, ali ja smatram da je pravo životno ostvarenje očuvati porodicu, biti veran, savestan, brižan član tog malog carstva. Držati za ruke svoje bližnje, to je nešto najlepše što se može osetiti. Naravno, tu je i karijera. Svako ko se bavi onim što voli najbolje zna da mu je teren, kancelarija, učionica ili neko drugo radno mesto druga ljubav, drugi život, porodica. Vreme nosi svoje lepe, loše, uzbudljive, nezaboravne, dosadne, trenutke, Vreme nosi suštinu gotovo svega, iskustvo! Iskustvo sa sobom nosi ne samo znanje, već i ponos. Ponos je nekada gradio čoveka, dok je danas sve malo drugačije i varira od svake ličnosti. Ljudi od ponosa znaju koliko ga je teško steći, a kako lako izgubiti. Ljudi su danas postali jako tajanstveni, prećute stvari koje nikako ne bi smeli da sakrivaju. Niko, nikada, nikome ne može srušiti snove ako taj neko ima stabilan temelj. Znam, pitate se šta je temelj? Temelj je iskrenost. Iskrenost je jedna od najlepših osobina koje krase čoveka. U budućnosti je za život prepun sreće, radosti, poverenja, potrebno biti mnogo više iskren nego što su u današnje vreme ljudi "iskreni". Nekada je jako teško biti iskren, ali je to jedino pravo, trajno rešenje. Gradovi su danas puni tako praznih ljudi. To moramo promeniti, svi zajedno. Gde je nestala sreća u srcu i sjaj u očima? Puno je ljudi sa kojima se može tako slatko šaliti, a malo onih kod kojih se možemo skupiti i gorko zaplakati. Naša je dužnost da budemo pravi prijatelji da bi i mi imali prave prijatelje koji će uvek, u svakoj situaciji biti uz nas. Zar je sve ovo toliko teško? Zar je toliko teško biti pošten?
    Čak i ako se rodiš pod srećnom zvezdom, šta ti vredi kada su neke zvezde postale padalice? Imati lepo detinjstvo je tako divno, još ako su roditelji na dete preneli tu sposobnost koju svi imamo, da ceni prave vrednosti, ne može biti mudriji u tom periodu. Zato je najbitnije da budemo vredni, iskreni, dobri prijatelji i nesebični od malih nogu. Naravno, nikada nije kasno da se čovek probudi i promeni neke svoke navike, kao i da razmišlja pre nekih svojih postupaka. Sa ovakvim osobinama nam se svima smeši blistava budućnost, puna onoga o čemu smo oduvek sanjali: sreće, nezaboravnih trenutaka, prijatelja, ljubavi i cilja našeg postojanja, porodice!

Čeznem da ti kažem

     Ljudi imaju drugačiji pogled na svet, pa i na ljubav, ali zar nas sve na kraju ne zadesi ista sudbina? Da, svako od nas ima po jedno iskustvo koje je snažnije, strasvenije os svih ostalih ljubavi ili simpatija koje su nas zadesile.

     Mene, veselu i neumornu devojku može jedan momak da sa takozvanog "sedmog neba" tako lako spusti dole na zemlju da poželim da se vratim gore jer je opstanak moje ljubavi toliko surov i težak ovde, ali ja ipak zbog njega i te uslove trpim, isplatiće se, sigurno. Koja osoba ima taj magični štapić u svom pogledu da mi svakoga dana menja pogled na svet, za svaku od nas je dovoljno reći on i svaka devojka će pomisliti na svoju ljubav. To je tajna koju svaka devojka čuva u svom srcu. Jednja njegova rečenica i brižan pogled u meni može zameniti suvo lišće svežom travom, školsku tablu vratima prelepe dvorane.Zar nije lepo maštati iako znamo da su neke stvari gotovo nemoguće? Ali ipak, postoji i ona strana sveta kada prođem pored njega, a on me ne pogleda, pa poželim da se izbrišu svi oni tajni razgovori, slučajni pogledi i sećanja na njega. To je pravi mali rat u duši. Ljubav ipak puni srce a prazni glavu. Te plave oči, taj brzi, duboki pogled koji probije do srca, definitivno me čini nemoćnom kada želim da se naljujutim na njega. Meni sve to zvuči tako tragično, a on možda samo glumi... Možda samo želi da proveri koliko sam slaba i koliko me neće biti briga ako se udaljimo. Oduvek sam se u teškim situacijama predstavljala kao jaka osoba, a zapravo sam težak emotivac. Svi za mene misle da se stalno smejem i da u mom životu ne postoji problema, ali niko ne zna koliko ja zapravo, ponekad' u sebi plačem zbog nekih njegovih malih postupaka. Kada mi kaze "Hej, senjorita, sta ima?" ja se izgubim i sroz pošašavim.

    Ljubav je nesto od čega definitivno ne možemo pobeći, to je ipak nešto šta je upisano u budućnost našeg života kao i da večno tugujemo, radujemo se i razmišljamo o svemu tome. Moj osmeh tada posane drugačiji, lepši i usmeren samo njemu. Sve je lepse kad' se voli, kad' sve požuti i porumeni.