Pismo tebi, dragi moj

    Pišem ti ovo dok mi se ruke bukvalno tresu od treme. Znam da ćeš ovo pročitati sa onim tvojim, posebnim osmehom na licu. Prosto poželim da te u ovom trenutku grlim i ljubim kao što sam ono dana. Daljina, prokleta daljina. Mrzim je.
    Želim ti da shvatiš koliko te volim, koliko te obožavam, koliko ne mogu bez tebe. Želim da uz mene budeš svakog mogućeg trenutka, svakog mog uzdaha. Ljubim te tvoje lepe plave okice. Svake noću svom malim rukama prolazim kroz tvoju kosu. Moje male ručice plešu kroz tvoju plavu, mekanu kosu. Poželi mi lepe snove, dušo moja. Poželi mi lepe snove dok me nežno, poput deteta ljubiš u oči. Kupi mi najveću svesku koja postoji na ovom malom svetu, kupi mi i jednu crvenu olovku, neka ide na ljubav. Donesi to na dan zaljubljenih da ti pišem koliko te volim, koliko mi značiš i koliko ne želim da više izađeš bez mene iz tog stana. Koliko se volimo, čovek bi pomislio da smo 100 godina nerazdvojni. Onaj dan na izlatu, kada sam te upoznala, pamtiću poput svog rođendana. Tada sam se zapravo rodila druga ja, drugi mi. Nikada neću da zaboravim kada smo se posle onog pića prošetali držeći se za ruke prvi put, bila sam na sednom nebu,. Leptirići su opili moje telo a svetlost obasjala moje lice. Kupujem tvoju ljubav, tvoju dušu, kupujem zauvek. Nikada je neću prodati, zauvek si samo moj. Mi smo jedno. Najviše volim kada u tvom zagrljaju slušam kako mi pričaš. Pričaj mi o vremenu, o životinjama, bilo čemu. Samo me zagrli dovoljno čvrsto, i ne puštaj. Pusti me da zaspim u tvom zagrljaju. Neka sedimo na kravu, ne budi me. Pusti me da odsanjam najlepši san u tvom zagrljaju.
    Naš sledeću susret neka liči samo na tišinu i poglede, puno zagrljaja i poljubaca. Meni je to dovoljno. Znam oboje da su reči nekada suvišne.