Ah ta ljubav... Koliko me je samo puta bacila na dno i podigla u visine? Pitam vas, a ni sama toga nisam svesna. Jedna njegova rečenica u jednoj sekundi može obrisati moje suze, kao što ih može naterati da poput reke sliju niz moje lice. Ljubim te tvoje lepe, plave oči. Ne želim da u svom veku proliju suze kolike sam ja za tobom prolila. Ne želim da ikada patiš koliko sam ja patila zbog tebe, jer, znaš, nije lako toliko voleti.
Ne sećam se više na koliko sam lažnih časova otišla da bih mogla da se vidim sa tobom. Polako sve to vremenom, kao što je prirodno, bledi. Znaš, ne krivim te više što me nisi voleo koliko sam ja tebe, očigledno je da je ovoliku ljubav nemoguće uzvratiti. Obožavati nečiji glas, iako je daleko od savršenog, obožavati nečije ruke, iako su nalik na sve ostale, obožavati nečije mane, iako su velike, jednostavno prelazi sve granice razuma. Nisam te idealizovala, znači niti sam te branila niti kritikovala. Jednostavno sam te samo slepo volela. Slepo, zaista slepo, kao da mi Bog nije podario, hvala mu, zdrave oči i zdrav razum, da mogu da vidim i shvatim neka dešavanja. Sada kada vratim film unazad primećujem da sam ja zapravo sve videla i sve shvatala, ali nisam bila dovoljno jaka da priznam to sebi, i nisam želela da shvatim. To je moja velika greška. Tvoj glas je mene bukvalno dovodio do ludila, onog unutrašnjeg ludila, kada se u trenutku sve emocije naglo probude i kada svaka u meni leti u nekom svom, nepravilnom pravcu, a ja, ja samo osećam da mi se puls penje na 100. Velika greška, ti toliku pažnju ne zaslužuješ. Tvoje šake su bile gotovo duplo veće od mojih, sećaš se kada smo ih merili? Tada si mi se smejao, kao ja sam malo dete, a ti moj šmeker i gospodin, ma da. Koristio si to što znaš da te zaista iskreno volim, kada si iskoristio, shvatila sam da je vreme za kraj. Da sam te pustila, i ono malo moje ljubavne energije bi pohlepno iscrpio na taj tvoj, prelepo nepodnošljiv način. Samo ti se možeš u isto vreme prema meni ponašati potpuno neophodno bezobrazno. Da, neophodno bezobrazno. Znaš i sam koje sam ti sve reči prećutala, kolika sam tvoja odovaranja odglumila da ne čujem. Sve je bilo podnošljivo dok nisi krenuo na moje prijatelje koji me zaista previše poštuju i vole da bi od tebe mogli da zasluže takve reči. Šta se tebe tiče šta moji prijatelji rade, pričaju? Tvoji najbliži prijatelji su me upozoravali pre početka naše priče da pazim šta radim, da se ne upuštam u glupost, još tada su mi rekli da se od neozbiljnog čoveka ne mogu očekivati ozbiljne, trajne odluke. Nisam ih slušala, verovala sam u to da ćeš se promeniti. Samo sam verovala, ništa od toga se nije desilo. Obistinilo se ono o čemu su oni meni pričali i tačno ono na šta su me upozoravali. Toliko sam te volela, da da te još jednu trunčicu ne volim, ne znam kako bih podnela svu tu bol. Ti si zapravo toliko đubre, da ja utvrđujem i stojim iza toga da si se prema meni jako lepo ophodio. Nikada neću zaboraviti neke datume, čak i kada se udam i budem srećna sigurno ću se kada negde čujem tvoje ime, koje naravno nosi neko drugi, setiti svih tih datuma, svih tih zajedničkih utakmica, razgovora... Koliko je samo meni bilo lepo. Činio si me srećnom do te mere da si svu svoju mračnu stranu gotovo zaslepeo, kao da je nestala, poput osećaja ljubavi u vazduhu, ne vidim je, ali znam da je tu. Taj nezapaljivi gas među nama i dalje postoji, zauvek će postojati. Sreća je moja što si daleko, što više nisi ovde, jer da jesi... Zbogom dragi moj, ne želim da te više viđam, čujem, želim da se odviknem od tebe, duguješ mi makar to.
Sigurno ću u budućnosti pronaću neku lepšu, bolju, dužu, ljubav, ali ovakva se jednom dešava. Ovo je bila ljubav koja me je uhvatila u nezgodnom trenutku, nespremnu, slepo zaljubljenu. Za seledeću ću sigurno biti spremna, jača, neće više biti taj osećaj... Ne kažem da si najbolji i nezamenjiv, ali jednostavno si se toliko duboko uvukao pod moju kožu da ja to ne mogu rečima da opišem. U mom ćeš srcu zauvek imati jedno posebno mesto, ali to je obeleženo sa ,,Prošlost, ne diraj!" Ne zaboravi to. Ne vraćaj mi se više! Ne želim te ponovo! Molim te, ne vraćaj se više, znaš da neću moći da ti odolim ako mi kažeš samo dve lepe rečenice. Samo ti imaš tu moć, ali molim te, neka ta moć nestane, neka je makar nema, neka se ne javlja. Potrebno mi je to, sada više nego ikada.
Ne sećam se više na koliko sam lažnih časova otišla da bih mogla da se vidim sa tobom. Polako sve to vremenom, kao što je prirodno, bledi. Znaš, ne krivim te više što me nisi voleo koliko sam ja tebe, očigledno je da je ovoliku ljubav nemoguće uzvratiti. Obožavati nečiji glas, iako je daleko od savršenog, obožavati nečije ruke, iako su nalik na sve ostale, obožavati nečije mane, iako su velike, jednostavno prelazi sve granice razuma. Nisam te idealizovala, znači niti sam te branila niti kritikovala. Jednostavno sam te samo slepo volela. Slepo, zaista slepo, kao da mi Bog nije podario, hvala mu, zdrave oči i zdrav razum, da mogu da vidim i shvatim neka dešavanja. Sada kada vratim film unazad primećujem da sam ja zapravo sve videla i sve shvatala, ali nisam bila dovoljno jaka da priznam to sebi, i nisam želela da shvatim. To je moja velika greška. Tvoj glas je mene bukvalno dovodio do ludila, onog unutrašnjeg ludila, kada se u trenutku sve emocije naglo probude i kada svaka u meni leti u nekom svom, nepravilnom pravcu, a ja, ja samo osećam da mi se puls penje na 100. Velika greška, ti toliku pažnju ne zaslužuješ. Tvoje šake su bile gotovo duplo veće od mojih, sećaš se kada smo ih merili? Tada si mi se smejao, kao ja sam malo dete, a ti moj šmeker i gospodin, ma da. Koristio si to što znaš da te zaista iskreno volim, kada si iskoristio, shvatila sam da je vreme za kraj. Da sam te pustila, i ono malo moje ljubavne energije bi pohlepno iscrpio na taj tvoj, prelepo nepodnošljiv način. Samo ti se možeš u isto vreme prema meni ponašati potpuno neophodno bezobrazno. Da, neophodno bezobrazno. Znaš i sam koje sam ti sve reči prećutala, kolika sam tvoja odovaranja odglumila da ne čujem. Sve je bilo podnošljivo dok nisi krenuo na moje prijatelje koji me zaista previše poštuju i vole da bi od tebe mogli da zasluže takve reči. Šta se tebe tiče šta moji prijatelji rade, pričaju? Tvoji najbliži prijatelji su me upozoravali pre početka naše priče da pazim šta radim, da se ne upuštam u glupost, još tada su mi rekli da se od neozbiljnog čoveka ne mogu očekivati ozbiljne, trajne odluke. Nisam ih slušala, verovala sam u to da ćeš se promeniti. Samo sam verovala, ništa od toga se nije desilo. Obistinilo se ono o čemu su oni meni pričali i tačno ono na šta su me upozoravali. Toliko sam te volela, da da te još jednu trunčicu ne volim, ne znam kako bih podnela svu tu bol. Ti si zapravo toliko đubre, da ja utvrđujem i stojim iza toga da si se prema meni jako lepo ophodio. Nikada neću zaboraviti neke datume, čak i kada se udam i budem srećna sigurno ću se kada negde čujem tvoje ime, koje naravno nosi neko drugi, setiti svih tih datuma, svih tih zajedničkih utakmica, razgovora... Koliko je samo meni bilo lepo. Činio si me srećnom do te mere da si svu svoju mračnu stranu gotovo zaslepeo, kao da je nestala, poput osećaja ljubavi u vazduhu, ne vidim je, ali znam da je tu. Taj nezapaljivi gas među nama i dalje postoji, zauvek će postojati. Sreća je moja što si daleko, što više nisi ovde, jer da jesi... Zbogom dragi moj, ne želim da te više viđam, čujem, želim da se odviknem od tebe, duguješ mi makar to.
Sigurno ću u budućnosti pronaću neku lepšu, bolju, dužu, ljubav, ali ovakva se jednom dešava. Ovo je bila ljubav koja me je uhvatila u nezgodnom trenutku, nespremnu, slepo zaljubljenu. Za seledeću ću sigurno biti spremna, jača, neće više biti taj osećaj... Ne kažem da si najbolji i nezamenjiv, ali jednostavno si se toliko duboko uvukao pod moju kožu da ja to ne mogu rečima da opišem. U mom ćeš srcu zauvek imati jedno posebno mesto, ali to je obeleženo sa ,,Prošlost, ne diraj!" Ne zaboravi to. Ne vraćaj mi se više! Ne želim te ponovo! Molim te, ne vraćaj se više, znaš da neću moći da ti odolim ako mi kažeš samo dve lepe rečenice. Samo ti imaš tu moć, ali molim te, neka ta moć nestane, neka je makar nema, neka se ne javlja. Potrebno mi je to, sada više nego ikada.
Нема коментара:
Постави коментар