Nešto o sebi

    Hmmm, reći nešto o sebi, jedna od najtežih stvari na svetu. Zaista je jako teško, poput nekih velikih tegova. Lako ću reći nešto o svojo drugarici, majci, sestri, kućnom ljubimcu... Ali o sebi, e tu je već problem. Svako iz svog ugla vidi moj karakter, pa tako i ja. Ja sebe vidim na jedan način, dok moji bližnji na drugi način. Ali probaću, ovo će biti nešto nalik mog razgovora samom sa sobom. Nalaženja lice u lice sa svojim mislima.
    Osećaj nezavisnosti u meni budi jedan od nejlepših osećanja. Ostvariti svoj cilj apsolutno sam, bez ičije pomoći. To je uspeh, to je ono pravo. Doći do nekog cilja uz pomoć ili vezu, nije pravo ostvarenje cilja, lažno je. Jako sam ambicijozna, to je ono što me na neki način tera da ovako razmišljam. Mrzim nepravdu, jako sam iskrena. Rezultat iskrenosti i odbojnosti prema nepravdi je poštovanje od strane mojih vršnjaka, i starijih ljudi. Zauvek ću biti iskrena, jer je to pravi recept za lep život. Osnovna jedinica građe i funkcije svakog srećnog života je iskrenost. Podseća na ćeliju, zar ne? Pa i jeste ćelija, ćelija života, više ćelija gradi višećelijski organizam, a mnogo iskrenosti srećan život. Jesu usko povezani. Pošto sam jako iskrena osoba, mrzim nepravdu i to je logično. Nikada nisam volela da vidim kako nekoga maltretiraju na taj načik kako mu dobacuju i tako to, a tek kada vidim nešto više od toga bukvalno poludim. Kada vidim kako ovi bedni političari koji nam pred očima mašu kupljenom diplom i misle da će otići u raj ako podkradaju ovaj narod koji od muke ne može ni glavu da digne, a kamoli da se pobuni. Posle se pitamo zašto će predstavnik neke organizacije pomoći gladnima u Africi na govoru pokazati svoj novi sat vredan malih 100.000 eura. Pa i jesu male pare u odnosu na blagajnu cele države. Policajcajcima, vatrogascima, prosveratima, zdravstvu i tako tim ustanovama će se smanjiti plate za 10% da bi gospodin na čelu mogao da u vreme nevremena da ode na Havaje da se sunča. Zaista nepravda. Ja jesam jako mlada i mala da razmišljam o ovome, ali kada vidim šta rade u našoj državi i mnogim drugim državama ovi političari i direktori, dakle ljudi na čelu, da izvinete dođe mi da povratim. Od malih nogu razmišljam pozitivno jer da ne razmišljam pozitivno u ovakvoj okolini zaista ne bih opstala. Danas čak i zidovi imaju uši, nemamo apsolutno nikakva prava građana. Želim da studiram medicinu ali mi mnogi kažu da sam ipak stvorena za prava. Možda sada vama delujem kao neka zrela osoba čvrstog karaktera koju nije briga za tuđe mišljenje, koja ispravno razmišlja i koja će život dati da sve bude onako kako treba da bude. Zapravo, nije sve baš tako. U duši sam jako slaba osoba kojoj je stalo do tuđeg mišljenja, srce mi je stakleno-lako salomljivo. Lako ga može, skoro bilo ko rastaviti, i posle lepkom sastaviti. Ali, ja sam ipak najviše zbunjena. Verovatno zato što ulazim u pubertet, sve bih da uradim, a skoro ništa ne mogu. To me zapravo najviše boli.
    Sebe smatram kao osobu koja je mešavina brižne ženske duše, i lavljeg srca. Kao što sam spomenula, često sam zbunjena. Ovo je najlepši mogući opis koji ja mogu o sebi reći ovako javno, ne smem se usuditi da vam pišem neke detalje. Što se tiče ljubavi, tu sam najsmešnija. Zaljubljive sam prirode, ali niko ne zna ko mi se dopada a ko ne, pa čak ni ja. Čudan je ovaj svet u meni, kad sve požuti i porumeni.